Telemedicina predstavlja skup procedura za prenos medicinskih informacija u elektronskom obliku. Početak njenog razvoja vezuje se za period od pre dvadesetak godina. U tom vremenu razvijala se paralelno sa razvojem telekomunikacionih i informacionih tehnologija, najpre preko telefonskih i optičkih veza, zatim preko raznih lokalnih Intranet mreža, da bi sa pojavom globalne mreže (Interneta) i sama prerasla u globalni servis. Mogućnosti koje su joj time pružene, mada još uvek u maloj meri iskorišene, gotovo su neograničene.Informacije koje se prenose obuhvataju različite podatke iz oblasti medicine, statičke i dinamičke slike (animacije), kompletne medicinske nalaze. Daje se i mogućnost interaktivnog povezivanja stručnih lica i pacijenata, konsultacije na daljinu, kao i učešća šire javnosti. Sve te različite aplikacije mogu se klasifikovati na teledijagnostiku, telekonsultacije, telemonitoring, telenegu, telekonzilijume i daljinski pristup informacijama koje su smeštene u bazama podataka. Realizacija podrazumeva posedovanje odgovarajućeg hardverskog i softverskog potencijala (minimalnu računarsku konfiguraciju koja se može upotrebiti za određenu vrstu usluga).
Da bi se omogućio prenos informacija definisani su standardi koji propisuju sve procedure oko prenosa, preuzimanja, smeštaja i prezentacije. Globalni standard nosi oznaku DICOM (Digital Imaging and Communication Medicine) a obuhvata standarde za pojedine oblike informacija i servisa. Na primer, za prenos slika standard nosi oznaku PACS (Picture Archiving and Communication System).
Sadašnji trenutak razvoja telemedicine ja na tzv. "store and forward" stepenu primene i obuhvata sve prethodno pomenute mogućnosti. Najjednostavnija i najzastupljenija primena je formiranje baze podataka o pacijentima (KMK - kompjuterski medicinski karton) i organizacija kliničkog bolničkog informacionog sistema (KBIS), kao složenog multidisciplinarnog sistema koji obuhvata različite specifičnosti iz oblasti medicine i poslovodstva klinike. Postoje i specijalizovani sistemi arhiviranja medicinskih podataka, kao što je na primer baza podataka ISSA (slike dobijene sa raznih uređaja i informacije u vezi sa njima - mokroskopi,radiografija, mikroskopski preparati, zatim pristup uređajima koji stvaraju sliku - video kamere, fotoaparati, rendgen uređaji, skeneri. Prednosti uvođenja informacionih sistema ogledaju se u automatizaciji sistema, smanjenju mogućnosti greške, povećanju dijagnostičkog i terapijskog kvaliteta, smanjenju troškova za materijale, povećanju stepena iskorišćenja, uštedi vremena i dr. Te aplikacije bi se mogle nazvati statičkom telemedicinom (store). Postoje i aplikacije dinamičke telemedicine koje se odnose na interaktivno učešće i komunikaciju (forward).
Međutim, budućnost telemedicine leži u "real time" primeni, tj. "živom" kontaktu u realnom vremenu između učesnika, slanju informacija za vreme održavanja konferencija i, što je svakako najvažnije, kreiranju okruženja virtuelne realnosti. Ona podrazumeva korišćenje odgovarajuće tehnike (roboti, kamere i druga oprema) za upravljanje medicinskim instrumentima i opremom (na primer hiruški zahvati i drugo). Taj stepen primene će se dostići u onom trenutku kada se ostvari dovoljno velika brzina prenosa informacija i dovoljno širok propusni opseg mreže. Jedan od najatraktivnijih programa te vrste je NGI (New Generation Internet Initiative). Pomoću njega informacije bi se mogle prenositi 100 do 1000 puta brže nego postojećim sistemima. Prenos pokretnih slika treba da bude brzinom od 75Mbit/s a zastoj u prenosu ne sme da pređe vrednost od 250ms. Pri tom se zahteva propusni opseg od 155Mbit/s.
U realizaciji zdravstvene zaštite primenom telemedicine najveći rezultati ostvareni su u Norveškoj, što je i razumljivo s obzirom na konfiguraciju i nepristupačnost terena. Kod nas su vredni pažnje rezultati postignuti na VMA u Beogradu, gde postoji program telepatologije.
NV
