Diabeta je napisao:
Međutim, kada te savataju komplikacije dijabetesa, nema tih para i opcija koje ne bi prihvatio samo da ti bude bolje.
Upravo o tome govorim. To mi je nekako očajnički i nečasno, nečovečno. To znači da je sve dozvoljeno i u redu kad mi zagusti ili dogori do nokata u životu. Gde je tu dostojanstvo čoveka?
Citiraj:
U ostalom, ne radiš to samo zbog sebe, već zbog porodice i ljudi u okolini koje voliš i koji te vole.... zar ne...?
Ali, pa tom logikom mogu i da ubijem čoveka da bi mi život bio slađi, ako mi neko zagorčava ili otežava život, da se prodam ako treba, itd. To bi značilo ono da "cilj opravdava sredstvo". Onda su raznorazne vrste genocida potpuno legitimne radi udobnijeg života. To je moto koji imaju i imali su svi nečovečni totalitarni režimi, koji na čoveka gledaju kao na broj. Otuda je sasvim u redu i legitimno sprovoditi etnička čišćenja, eksperimentisati na ljudima (evo
najnovijeg primera i
izvora sa fotografijom bebe sa posledicama), slati bombe na tamo neke narode, ali zarad višeg cilja. Nije nego!
Citiraj:
Inače propadaš lagano, ali sigurno...
Pa, zar ovo nije ovako u svakom slučaju?
Citiraj:
A svi kažu "još si mlada, život je pred tobom". Da, ali kakav?
E, o tom kvalitetu treba da pričamo.
Draga moja Diabeta, pa zar ti, koja si tako divno stvorenje, sa toliko velikim srcem da zastupaš stav da bi bukvalno sve uradila da bi ti bilo lakše? To mi nikako ne ide u glavu.
Mislim da je veliki problem što se u svojoj muci zaboravljamo, i da u suštini isuviše veliki značaj pridajemo nekoj bolesti i priznajemo joj veću moć nego što zaslužuje.
Svakodnevno sam u kontaktu sa ljudima koji boluju od svega i svačega, ali deo njih uopšte ne ropće na svoj život i zaista jeste totalno različit od ostatka koji samo škrguću zubima i reže na sve i na svakoga. Ovi prvi su od trenutka kad su shvatili da su se razboleli prošli kroz pakao, ali i izašli iz njega i pronašli novi kvalitet života i sagledali život drugačijim očima zahvaljujući upravo svojoj bolesti. Upravo ih je bolest naterala da shvate vrednost ljudskih života, da shvate šta znači "biti čoveku čovek, a ne vuk" i da nađu sreću u tome, a ne u fizičkom zdravlju, koje je kako god okreneš krhko i nepostojano.
Ne morališem i ne želim nikoga da vređam, nego da podelim sa vama nešto što i sam proživljavam. Ako treba da se svedem na biologiju i fiziologiju i da budem srećan ako preživim dan, dva više ali kao samoživi skot, onda bolje da ne živim.
Molim da mi oproste svi koji ovo čitaju i ne slažu se sa mnom. Svako dobro i samo dobro želim...